Kartanje

Otišo Vukan u Englesku, paket aranžman sedam dana, i vratio se na Cetinje sav u zlatu, pun love k'o pleve. Brzo pukne glas da je iz E. doneo 250.000 funti. Sretne ga Milo:
M:Jel', bog  ti, Vukota, a de tolike pare namice, jadan?
V:A igra sam ti engl'skoga pok'ra s jednoga lorda.
M:Ajd' ne lazi, de lord s tobom karte da igra?!
V:Pa, ovako ti je to bilo: setamo ti mi uz neku rijeku Temzu, kad vidim, dijete se davi. Pritrcim, pruzim mu nek ku motku, izvadim ništaka, kad ete ti ide jedan gospodin, sa cilindar i u frak. Fala ti, kaže, duznik sam tvoj do vijeka. Kazuj, s'cim oćeš da te nagradim?, veli. Ma neću, čoče, ništa, kazem ja. I tu me on pozove uveče na prijem kod njega, oće, kaže, bar nekako da mi se oduzi.
M: Jel' baš u kuću?
V: Kaku kuću, jado, u zamak! Lord ti je to, jadan. Dodem ti ja tako, i sam se uparadio, popričamo, popijemo po neku rakiju, dok će lord i oni njegovi Vukota, a umete li vi da igrate poker u toj Crnoj Gori? Tu me nešto štrecne - pita k'a da smo mi Crnogorci divljaci - no kako, velim, no igramo. Svako ti dijete kod nas pokera igra. Podeli lord, a mene u ruke dopanu tri popa. Stavim ti ja pedeset funti, plati lord i kaže Šta si, Vukota?. Tri oca, kazem. E, ne valjas, veli on, ja imam tri keca - i počinje da kupi pare. De ćeš, bre, te pare, jadan?! Daj prvo karte da ti vidim! - uvatim ga ja za ruku, kad me on začudjeno pogleda: Mister Vukota, kaže, pa ovo je dzentlmenski poker! Mi gospoda jedni drugima karte ne pokažujemo, no igramo na povjerenje, veli. A, na povjerenje! Pa što mi odma ne reče!E, moj Milo, kad je mene počela srat karta.